Шта су хумани папилома вируси (ХПВ)?
ХПВ су велика група вируса са преко 100 различитих типова. Неки типови ХПВ-а могу да изазову рак грлића материце код жена, друге врсте рака на гениталијама или гениталне брадавице.
Како се ХПВ преноси?
ХПВ се преноси сексуалним односима и контактом гениталног дела коже са кожом особе која је инфицирана вирусом. Пошто су ове инфекције веома честе, већина људи буде заражена брзо након почетка сексуалног живота.
Који су симптоми инфекције ХПВ?
Већина људи не осећа никакве симптоме тако да не зна да су инфицирани ХПВ-ом али могу сексуалним контактом да пренесу инфекцију сексуалним партнерима.
Имуни систем организма је способан да се сам ослободи вируса али код једног броја инфицираних особа, у зависности од типа ХПВ, могу да се развију промене на грлићу материце, рак грлића материце, друге врсте рака на гениталијама, или гениталне брадавице.
Зашто би Ваша ћерка требала да се вакцинише?
ХПВ вакцинанција је најефективнија ако се да пре него што жене буду изложене вирусу, најчешће око 12. године. Вакцина може да спречи инфекцију коју изазивају четири типа ХПВ-а – типови 6, 11, 16 и 18. Типови 16 и 18 су најчешћи узрочници рака грлића материце, а типови 6 и 11 су најчешћи узрочници гениталних брадавица.
Колико се у Војводини региструје оболелих и умрлих жена од рака грлића материје?
Од рака грлића материце у Војводини годишње оболи преко 300 жена а око 150 жена сваке године умре од ове болести.
Како се даје вакцина против ХПВ?
ХПВ вакцина се даје у серији од три ињекције у мишић надлактице. Три дозе ХПВ вакцине су неопходне за заштиту. Те три дозе вакцине се дају у току једне школске године. Уобичајено, друга доза се даје 2 месеца након прве дозе вакцине, а трећа доза 6 месеци после прве дозе.
“Вакцине нису неопходне”
Једина ерадицирана заразна болест јесу велике богиње. Све остале болести су још увек ту негде, око нас. Болести попут малих богиња или великог кашља још увек се јављају у развијеном свету. Неке друге, попут дечије парализе, појављују се у мање развијеним земљама, али се поново могу појавити било где, превасходно захваљујући развијеном међународном саобраћају.
“Деца добијају сувише вакцина одједанпут и/или прерано”
Вакцине су, штавише, тривијалан изазов у односу на оно са чим се деца свакодневно сучељавају и носе. Њихова тела се непрестано сусрећу са агенсима из спољашње средине који изазивају и подстичу имуни систем на „тежак рад“ – попут микроорганизама који продиру кроз кожу, нос, црева (било да су из хране, воде или ваздуха). Имунолози Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу прорачунали су да мала деца могу безбедно одговорити на 100000 антигена (партикула микроорганизама) у исто време (разматрали су велики број састојака вакцина, укључујући бактеријске протеине и полисахариде и вирусне протеине). Центар за контролу болести из Атланте (САД) препоручује да се деца вакцинишу против 14 болести у периоду до 2. године.
“ММР вакцина (против малих богиња, заушака и црвенке/рубеле) проузрокује аутизам”
Ова предрасуда се појавила 1998. године, када је студија аутора Ендрјуа Вејкфилда и сарадника објављена у реномираном научном часопису Лансет (Lancet). Студија је пратила само 12 деце, од којих је 8 имало родитеље који су веровали да су проблеми у понашању њихове деце проузроковани ММР вакцином.
Ова студија је проузроковала панику, изазвавши пад стопе вакцинације и пораст стопе оболелих од три врсте вакцинабилних болести. Издавачи Лансета су повукли објављен чланак, наводећи да је преносио лажну информацију.
Многа друга истраживања, укључујући и нека објављена у часописима Америчког (JAMA) и Британског медицинског удружења (BMJ), показала су да повећање стопе аутизма није повезано са ММР вакцином. Једна од највећих и најдужих студија објављена је 2002. године у New England Journal of Medicine. Она је пратила 537000 деце и пронашла исту стопу аутизма код вакцинисане и невакцинисане деце.
Након интензивних прегледних истраживања, Институт за медицину, Америчка педијатријска академија и Светска здравствена организација, као и други највећи ауторитети у медицини, закључили су исто: ММР вакцина не проузрокује пораст стопе аутизма.
„Вакцине нису 100% сигурне”
Ово је, уствари, истина, али и шетња улицом такође није 100% сигурна, па ова чињеница ипак не спречава пешаке да ходају пешачким стазама (а некад и мимо њих). Већина вакцина се даје путем инјекција, које могу проуизроковати бол, црвенило и осетљивост на месту убода. Други ређи споредни ефекти подразумевају грозницу, дуготрајан плач и алергијске реакције. Много ређе могу се појавити и теже компликације.
Живот без вакцинације такође није сигуран.
“Вакцине више нису потребне”
Многи млади родитељи нису упознати са тежином болести коју превенирају поједине вакцине, јер се оне примењују дуже од пола века. Већина данашњих лекара у Србији, захваљујући вакцинацијама, није ни видела болести попут дифтерије, дечије парализе, тетануса итд. Али вакцине су и даље веома потребне и „раде веома вредно“, односно, ових болести нема само зато што се деца вакцинишу у бар 90% случајева.
На пример, пре него што су у САД постале доступне вакцине против малих богиња, готово свако их је прележао до своје 15 године. У САД оне су годишње просечно усмртиле по 450 људи, већином деце. Након увођења вакцинација, овај број се смањио на 37 у 2004. години, да би, након увођења вакцинације по слободном избору родитеља, овај број наставио да расте.
“Корпоративни интерес фармацеутске индустрије која производи вакцине доминира над општом потребом за спречавање и контролу болести”
У већини земаља света вакцине су бесплатне. У односу на средства потребна за лечење болести које могу настати услед непостојања специфичног имунитета, новац издвојен за вакцинацију (из здравственог осигурања или буџета држава) сматра се најбољом инвестицијом у здравству икад.
Када бисмо требали да истакнемо непомирљивост корпоративних интереса и здравља, на неупоредивом првом месту сукоба интереса између здравља и „зараде на рачун здравља“ стоји индустрија дувана, а брига о здрављу народа је свакако у непомирљивом односу са интересима индустрије алкохола и деловима прехрамбене индустрије (који производи слаткише, „грицкалице“, масну, слану и „брзу“ храну и безалкохолне заслађене напитке). Мере ограничења доступности ових производа (које су глобалне или их примењују поједине државе) ствара повод за неформално сукобљавање, које се све више преноси и на поље ширења дезинформација о најисплативијој здравственој технологији – вакцинама.
