RODITELjSKI ODNOS PREMA DETETOVOM STANjU

Odnos prema detetovoj dijagnozi se razvija postepeno. Ponekad je u pitanju i višegodišnji proces prihvatanja i prilagođavanja. Sam taj proces nazivamo roditeljsko razrešenje, a on se odnosi na roditeljsko razumevanje i emocionalno prihvatanje detetovog stanja.

U prvom redu je važno da vi kao roditelj u potpunosti razumete značenje i posledice detetovog stanja. S druge strane, na emocionalnom nivou je važno da „dođete u dodir sa svojim osećanjima“, što znači da prihvatite i izrazite bolne emocije koje doživljavate. Taj proces često nije nimalo lak, ali tek tada ćete moći da dobro funkcionišete na svom ličnom planu i da na pravi način prepoznate detetove potrebe i budete prava podrška za njega.

Roditelji koji su prevladali tugu izazvanu saznanjem detetovog stanja će lakše moći da se usmere na sadašnjost, da prihvate detetove mogućnosti, ali i ograničenja, da prepoznaju pozitivne promene kod sebe. To ne znači da oni i dalje ponekad neće imati doživljaj tuge ili zabrinutosti, ali je važno da ta osećanja nisu u toj meri izražena kao što se često dešava na samom početku suočavanja sa detetovim stanjem.

Roditelji koji imaju teškoće da prihvate detetovo stanje često ispoljavaju pomešana osećanja, uz izraženo odbijanje da prihvate saznanje dijagnoze ili stanja deteta. Pored toga, kod njih se često javljaju emocije kao što su ljutnja, tuga ili krivica. Oni se intenzivno vraćaju u prošlost (npr. stalno se pitaju „Zašto se to baš nama desilo?“), poriču dijagnozu ili ne usklađuju svoja očekivanja od deteta sa njegovim stvarnim mogućnostima, te imaju teškoće da prepoznaju detetove psihološke potrebe.

Kako ćete znati da počinjete da se prilagođavate i prihvatate detetovo stanje?

• Kod sebe prepoznajete promene od momenta saznanja dijagnoze, u smislu olakšanja. Više niste preokupirani samo strahom i brigom oko detetovog stanja i u stanju ste da se uključite i u druge aspekte života.
• Uvažavate sadašnjost, razumete i ispunjavate detetove aktuelne potrebe, nalazite vreme i za svoje potrebe.
• Iako vas uzrok detetovog stanja interesuje, niste aktivno usmereni samo na potragu za njime, već nalazite načine da se okrenete ka budućnosti.
• Imate jasnu predstavu o detetovom stanju, njegovim sposobnostima i ograničenjima.
• Sebe ne posmatrate isključivo kroz roditeljstvo, premda prepoznajete i dobiti od tog iskustva (npr. postali ste tolerantniji, povezali ste se sa drugim porodicama sa sličnim iskustvima i sl).

Ukoliko kod sebe prepoznajete neke od sledećih pokazatelja, bilo bi dobro da potražite podršku stručnjaka:

• Intenzivno i često doživljavate tugu i druge bolne emocije, bez obzira koliko je vremena prošlo od saznanja detetovog stanja.
• Preokupirani ste ljutnjom. Ona može biti usmerena na mnoge osobe, kao što je partner, šira porodica, prijatelji, ali i na profesionalce koji rade sa detetom.
• Osećate emocionalnu prazninu. Deluje kao da nemate ili ne prepoznajete lične emocionalne doživljaje izazvane saznanjem detetovog stanja.
• Duže vremena nemate nade i veoma ste zabrinuti za detetovu budućnost. U isto vreme sebe smatrate bespomoćnim da nešto učinite.
• Imate potpuno drugačiju sliku o detetu i njegovim mogućnostima od profesionalaca i drugih ljudi. Smatrate da će dete „prerasti problem“ i da ga drugi ljudi preuveličavaju, ali pri tome niste mirni i nije vam jasna prava slika o detetovom stanju.
• Često oscilirate između potpuno suprostavljenih opažanja detetovog stanja i emocionalnih doživljaja (npr. u jednom momentu ste veoma srećni, a već u sledećem trenutku ste preplavljeni tugom).
• Ne možete da nađete vreme za sebe. Isključivo ste usmereni samo na detetove potrebe.
• Bračni odnosi su vam postali napeti. Ne uspevate otvoreno da razgovarate.
• Ukoliko imate još dece i primećujete značajne promene u njihovom ponašanju (npr. često prave nestašluke ili se povlače, često plaču i sl).