Svake godine više od 800.000 ljudi umire usled samoubistva, dok 25 puta više pokuša suicid.
Iza ovih statističkih podataka stoje lične priče onih koji su, zbog najrazličitijih razloga, preispitivali vrednosti sopstvenih života. Svako od njih, pojedinačno, deo je zajednice. Neki su bili dobro povezani sa njom i imali bogatu porodičnu, prijateljsku, poslovnu ili vršnjačku mrežu, dok su drugi, možda, bili manje povezani ili čak izolovani. Bez obzira na prilike, zajednice igraju važnu ulogu u podršci ranjivim osobama.
Ovakvo mišljenje se ogleda i u temi ovogodišnjeg Svetskog dana prevencije samoubistva: „Odvoji minut, promeni život“. Naša je odgovornost, kao članova zajednice, da tragamo za onima koji se možda bore za životnu volju, da to proverimo sa njima i ohrabrimo ih da ispričaju svoju priču, ličnim načinom i tempom. Blagim rečima podrške i slušanjem na neosuđujuć način može se postići znatna promena.
“Odvoji minut, promeni život“
Ljudi koji su preživeli pokušaj samoubistva mogu nas dosta poučiti o važnosti reči i dela drugih ljudi. Oni često dirljivo govore o dostizanju tačke iz koje nisu mogli da vide nikakvu alternativu osim da oduzmu sebi život, kao i o danima, časovima i minutima koji su vodili ka tome. Oni to često opisuju shvatajući da nisu želeli da umru, nego da su hteli da neko interveniše i zaustavi ih. Mnogi navode da su aktivno tražili nekoga ko bi osetio njihov očaj i pitao ih da li su se osećali dobro. Ponekad su navodili da su imali dogovor sa sobom da ukoliko ih neko pita da li su dobro - oni će toj osobi sve ispričati i dozvoliti joj da im pomogne. Nažalost, prečesto navode da ih niko nije tako nešto pitao.
Ljudi koji pričaju o ovakvim iskustvima su inspirativni. Mnogi od njih su pričali o dostizanju momenta u kojem su želeli sebi da oduzmu život i prolasku kroz to. Mnogi od njih se sada bave prevencijom samoubistva. Gotovo svi oni navode da je putanja na kojoj su se našli mogla biti prekinuta da je neko izdvojio samo minut pažnje.
Život je neprocenjiv, ponekad neizvestan i zavisan od nečije dobre volje. Poklanjajući minut svog vremena nekom drugom – potpunom strancu ili bliskom članu porodice ili prijatlju – može promeniti smer njihovog života.
Niko ne mora da ima sve odgovore.
Ljudima često nije bliska pomisao da se mešaju, čak i kada su veoma zabrinuti za nekoga. Mnogo je razloga za to, osim činjenice da se boje da neće znati šta da kažu. Važno je zapamtiti da nema preteških i brzih rešenja. Osobe koje su prošle kroz epizodu intenzivnog razmišljanja o samoubistvu često navode da nisu očekivale neki poseban savet, nego saosećajnost i empatiju od drugih, kako bi im to pomoglo da preokrenu okolnosti i krenu ka oporavku.
Još jedan faktor koji odvraća ljude od početka razgovora jeste da se brinu da će pogoršati situaciju. Opet, ovo oklevanje je razumljivo; prolaženje kroz temu samoubistva je teško i postoji predrasuda da razgovor sa nekim o samoubistvu može podstaći ideju o tome ili predstavljati okidač za sam čin njegovog izvršenja.
Dokazi ukazuju da to nije slučaj. Mnogo je verovatnije da brižnost i slušanje bez osuđivanja više smanjuje stres nego što ga pogoršava.
Izvori su dostupni
Postoje mnogi provereni izvori informacija osmišljeni tako da osposobe ljude da efektivno komuniciraju sa onima koji mogu biti podložni samoubistvu. Na primer, tzv. „prva pomoć u mentalnom zdravlju“ (Mental Health First Aid) zasniva se na ideji da mnogi ljudi znaju šta da rade ako naiđu na nekoga ko je imao potrebu za prvom pomoći za fizičke aspekte zdravlja, kao što je prva pomoć pri srčanom udaru (nazvati hitnu pomoć, primeniti kardiopulmonalnu reanimaciju), ali se osećaju van sebe ukoliko se suoče sa nekim ko doživljava duševnu ili emotivnu krizu. Treneri za „mentalnu prvu pomoć“ podučavaju nizu veština, uključujući i to kako obezbediti inicijalnu podršku nekome u pomenutim okolnostima. Postoje i brojni drugi primeri; relevantni izvori mogu se naći na internet stranici Međunarodne asocijacije za prevenciju samoubistva (https://www.iasp.info/resources) i Svetske zdravstvene organizacije (http://www.who.int).