Kada bismo dopustili da se novi koronavirus (SARS CoV 19) prirodno raširi, tj. prenese vazduhom i preko kontakata sa zaražnim površinama i predmetima bez primene bilo koje protiv-epidemijske mere, nastala bi epidemija koja bi zahvatila 60-70% ljudi, u veoma kratkom periodu od 6 do 8 nedelja.

U toj, hipotetičkoj, situaciji, računato na broj stanovnika u Srbiji od oko 7 miliona, obolelo bi od oko 4.200.000 do 4.900.000 stanovnika u veoma kratkom periodu. Sa prosečnom smrtnošću od 4,1%, umrlo bi od oko 172.200 do 200.900 stanovnika.

            Nijedan zdravstveni sistem bilo koje zemlje na svetu ne može zadovoljiti potrebe za prijem u bolnice i korišćenje najmodernijih zdravstvenih tehnologija kod najkomplikovanijh slučajeva ako se epidemija bolesti COVID-19 pusti da se spontano odvija, bez ikakvih epidemioloških mera. To bi bilo preveliko opterećenje zdravstvenog sistema i mnogi ljudi bi ostali bez pomoći usled trijaže i prioritetnog pružanja zdravstvene zaštite. Postoje zemlje koje su se suočile sa tim u toku ove epidemije i čije iskustvo nas uči.

            U situaciji kada smo okruženi epidemijama ove bolesti u svim graničnim zemljama i na kontinentu Evrope, a epidemija ima pandemijski karakter i prisutna je na svim kontinentima simultano - odgovorna društva u ovakvim situacijama primenjuju najrigoroznije mere koje mogu spasiti živote: ograničenje kretanja za sve i zabrana kretanja za obolele, njihove kontakte (samoizolacija) i najstarije stanovništvo.

            Ograničenje kretanja treba da „spljošti“ prirodnu epidemijsku krivu bolesti COVID-19, odnosno, da produži tok epidemije, tako da ona traje 16 i više nedelja, umesto 6-8 nedelja.      

            Ako ovo razumete, lako ćete moći i sebi i svojim bližnjima da objasnite značaj potpune saradnje društva na samo jednom zadatku:

„SPLJOŠTIMO KRIVU EPIDEMIJE BOLESTI COVID-19 I OSTANIMO U KUĆI!“

Za to vreme radiće samo oni koji omogućavaju vitalne društvene procese.

Individualizam je vrednost po sebi, ali u naredna 2-3 meseca moramo biti TIM!