Svetski dan prevencije samoubistva, 10. septembar 2020. g:

“Radimo zajedno KAKO BI SE PREDUPREDILO SAMOUBISTVO”[1]

Prevencija samoubistva i dalje ostaje sveprisutni izazov. Svake godine, samoubistvo je među 20 vodećih uzroka smrti u svetu među ljudima svih uzrasnih dobi. Odgovorno je za preko 800.000 smrtnih slučajeva, što je ekvivalentno jednom samoubistvu svakih 40 sekundi.

U Srbiji je stopa samoubistva iznosila 13,5/100.000 stanovnika 2018. godine, odnosno 949 slučajeva (720 muškaraca naspram 229 žena). U Vojvodini, 2018. godine, stopa samoubistva iznosila je 16,4/100.000, u Južnobačkom okrugu 13,3/100.000, a u Novom Sadu 9,5/100.000 stanovnika. Na području Vojvodine stope samoubistva poslednje dve decenije opadale su od 29,6/100.000, na početku 2000-ih, do ispod 20/100.000 poslednje četiri godine.

Svaki gubitak života predstavlja gubitak nečijeg partnera, deteta, roditelja, prijatelja ili kolege. Na svako samoubistvo dolazi oko 135 ljudi koji pretrpe intenzivan bol ili su na drugi način pogođeni. To čini 108 miliona ljudi godišnje koji su duboko pogođeni suicidnim ponašanjem. Suicidno ponašanje uključuje izvršeno samoubistvo ali i suicidno razmišljanje i pokušaje samoubistva. Na svako samoubistvo dolazi 25 ljudi koji ga pokušaju  i mnogo više onih koji imaju ozbiljna razmišljanja o suicidu.

Samoubistvo je rezultat konvergencije genetskih, psiholoških, socijalnih, kulturoloških i drugih rizičnih činilaca, ponekad udruženih sa iskustvom traume i gubitka. Ljudi koji oduzmu sebi život predstavljaju neujednačenu grupu, sa jedinstvenim, složenim i višestrukim uzročnim uticajima koji prethode samom završnom činu. Takva heterogenost predstavlja izazov za stručnjake koji se bave prevencijom samoubistva. Ovi izazovi se mogu prevazići usvajanjem pristupa u prevenciji koji je na više različitih nivoa i kohezivan.

Sprečavanje samoubistva je često moguće i bilo ko može biti ključan u tome. Može se uticati na promenu okolnosti kao član zajednice - kao nečije dete, prijatelj, kolega ili komšija. Mnogo je stvari koje možete učiniti svakog dana, ali isto tako i na sam Svetski dan prevencije samoubistva. Možete uticati na povećanje svesnosti o ovoj temi, edukovati sebe ili nekog drugog o uzrocima i upozoravajućim znacima samoubistva, pokazati saosećanje i brigu za one koji su pod određenim rizikom u vašoj zajednici, preispitivati predrasude o samoubistvu, suicidalnom ponašanju i problemima sa mentalnim zdravljem i deliti sopstvena iskustva.

Potreban je izuzetan napor da se spreče samoubistva. Ali ishod ovog truda je trajan, održiv i može imati ogroman uticaj, ne samo na one koji su pod rizikom, već i na njihove bližnje, kolege i celo društvo. Moramo nastojati da razvijamo na-činjenicama-zasnovane mere prevencije samoubistva, koje dosežu do svih ljudi kojima su potrebne. Udruživanje snaga je od najveće važnosti u ovoj prevenciji.

Prevencija samoubistva zahteva napor mnogih: porodica, prijatelja, kolega, članova zajednice, zdravstvenih radnika, edukatora, sveštenika, medija, političkih i državnih zvaničnika. Takođe, prevencija samoubistva zahteva integrisane strategije koje obuhvataju rad na individualnom i sistemskom nivou, kao i na nivou zajednice. Istraživanja ukazuju na to da bi napori na prevenciji bili mnogo efikasniji ukoliko bi se odvijali na više nivoa, primenom više različitih mera. To zahteva primenu intervencija koje se odvijaju u zajednici i uključuju društvene i političke promene, kao i intervencije koje se pružaju direktno individuama. Da bismo postigli naš zajednički cilj u prevenciji suicidnog ponašanja mi (kao javnost, organizacije, zakonodavci i članovi društva) moramo raditi zajednički, na koordinisan način, koristeći multidisciplinaran pristup.

Svako može doprineti sprečavanju samoubistva. Suicidno ponašanje je univerzalno, ne zna za granice, utičući na sve. Milioni ljudi koji su pogođeni suicidnim ponašanjem svake godine imaju jedinstven uvid i spoznaju. Njihova iskustva su od neprocenjive vrednosti za informisanje o merama prevencije samoubistva i utiču na pružanje podrške suicidnim i njima bliskim osobama. Uključivanje osoba koje su preživele pokušaj samoubistva u istraživanja, evaluacije i intervencije treba da bude centralno mesto u radu svake organizacije koja se bavi samoubistvima.

Ove godine se po treći put 10. septembar, Svetski dan prevencije samoubistva, obeležava pod temom: „Radimo zajedno kako bi se predupredilo samoubistvo“. Ova tema je izabrana kako bi se istakao suštinski element za efikasnu globalnu prevenciju samoubistva – saradnja. Svi imamo svoju ulogu i samo udruženi možemo se suočiti sa izazovima koje suicidalno ponašanje danas predstavlja za društvo. Dana 10. septembra pridružite se mnogima širom sveta koji imaju svoju ulogu u prevenciji samoubistva. 

Neke od konkretnih mera koje se predlažu za prevenciju samoubistva su sledeće:

• Obuka osoblja iz primarne zdravstvene zaštiteza rano identifikovanje (PHQ-9 skrining-test i specijalistički psihijatrijski pregled), adekvatan pristup lečenju mentalnih poremećaja koji su značajno povezani sa pojavom samoubistva, ali i zaposlenih u školama, policiji i javnosti uopšte (primećivanje i reagovanje na ponašanje koje ukazuje da osoba razmišlja o samoubistvu);
• Kontrola pristupa sredstvimakojima se suicid može izvršiti (kontrola posedovanja vatrenog oružja, prodaje pesticida, sedativa... ograničenje pristupa mostovima i visokim građevinama sa isticanjem poruka dežurnih tele-apel centara za pomoć u krizi itd);
• Osnivanje centara za intervenciju u krizikoji su lako dostupni korisnicima (npr. SOS telefonske službe, psihološka savetovališta);
• Rad sa rizičnim grupama(preživeli članovi porodice, adolescenti, zatvorenici...)
• Odgovorno izveštavanje medijao samoubistvu - postoji čitav niz uputstava o tome kako bi mediji trebalo, a kako ne bi trebalo da izveštavaju o samoubistvu. Svakako je potrebno izbegavati objavljivanje fotografija osoba koje su izvršile samoubistvo i mesta gde je ono izvršeno, izbegavati izveštavanje o detaljima upotrebljenog metoda i nikako senzacionalistički izveštavati o samoubistvu (naslovnica, velika slova, upotrebljavati opis „uspešno izvršeno“ itd).

Prevencija suicidnog rizika u vreme pandemije COVID-19[2]

Osim uticaja na fizičko zdravlje oboljenje COVID-19 ima znatan uticaj i na mentalno zdravlje. Postajemo svedoci da je u našem okruženju sve više onih koji su usamljeni, uplašeni i sa krajnjom neizvesnošću gledaju u blisku budućnost.

Prva istraživanja (Li W, Yang Y, Liu Z-H et all, 2020) ukazuju da osobe obolele od COVID-19 mogu osećati strah od težih posledica bolesti, dok suspektni na COVID-19 (osobe kod kojih se sumnja na pozitivnost) mogu osećati strah od rezultata testiranja (Xiang Y-T, Yang Y, Li W. et all; 2020). Kao posledica toga, mogu se pojaviti usamljenost, poricanje, anksioznost, depresija, nesanica i očaj, što može otežati saradnju tokom perioda lečenja. Kod nekih od ovih slučajeva može se čak povećati rizik od agresije i samoubistva. Izolovane osobe, zbog iščekivanja da li će razviti simptome ili ne, mogu patiti od anksioznosti zbog neizvesnosti svog zdravstvenog stanja i razviti opsesivno-kompulzivne simptome, kao što su česta provera telesne temperature i preterano česta dezinfekcija (Shigemura J, Ursano RJ, Morganstein JC et all, 2020 & Brooks S. K, Webster R. K, Smith L. E, 2020).

Lično susretanje ne mora biti presudno za osećaj bliskosti, slično kao što se osećaj izolovanosti može javiti i kod osoba koje žive u nefunkcionalnoj zajednici, a često se susreću. Ova obrnuta perspektiva svima može pomoći u racionalnom prihvatanju potrebe ograničenja ličnih susreta (u ovom momentu nužne epidemiološke mere), ali se ova fizička distanciranost (često pogrešno nazvana socijalnom distanciranošću) može nadomestiti u drugim oblicima komunikacije, u određenom periodu. Činjenica da se slična mera primenjuje u svim zemljama sveta, kao i da se neće primenjivati duže nego što je neophodno, može olakšati neprijatna osećanja usled nedostatka lične komunikacije sa ljudima. Stariji ljudi imaju ograničeni pristup “pametnim” mobilnim telefonima i internetu, te rezultati prvih istraživanja ukazuju da mere fizičkog distanciranja ostavljaju više posledica na suštinsko socijalno distanciranje kod starijih, nego kod mlađih generacija (Yang Y, Li W, Zhang Q, Zhang L, Cheung T, Xiang Y-T. Mental health services during the COVID-19 outbreak: the challenge for older adults. Lancet Psychiatry. 2020: In press).

• depresija i drugi psihički poremećaji,
• prethodni pokušaji suicida,
• posedovanje plana i dostupnost sredstava za izvršenje suicida,
• zloupotreba psihoaktivnih supstanci,
• problemi u interpersonalnim odnosima,
• gubitak (bliske osobe, posla, zdravlja, kućnog ljubimca…),
• raniji suicidi u porodici,
• socijalna izolacija,
• fizička izolacija,
• problemi na poslu ili u vezi sa poslom,
• finansijski problemi,
• bolesti koje su bolne i neizlečive,
• zlostavljanje
• uzrast (starije osobe su pod najvećim rizikom),
• pripadnost manjinskim ili marginalizovanim grupama,
• pomagačke profesije.

• povlačenje u sebe i izbegavanje komunikacije sa drugima,
• iznošenje planova o izvršenju samoubistva,
• završavnje poslova i obaveza, “svodjenje računa”,
• stalna briga za sadašnjost i nepostojanje perspektive,
• izražavanje osećanja izolovanosti, usamljenosti i nerazumevanja,
• osećaj lične neuspešnosti, beskorisnosti i gubitka samopoštovanja,
• stalno vraćanje na probleme za koje ne postoje rešenja ili su van kontrole,
• gubitak osnovne životne filozofije, vere ili sitema vrednosti,
• promena životnih navika i dnevne rutine,
• iznošenje teza o besmislu života,
• česta uplakanost, potištenost i nagle promene raspoloženja,
• sklonost rizičnom ponašanju,
• nezainteresovanost za ličnu higijenu i fizički izgled,
• gubitak interesa za stvari koje su ranije predstavljale zadovoljstvo.

• Hitna medicinska pomoć (u slučaju pokušaja izvršenja samoubistva);
• Nacionalna linija za prevenciju samoubistva (0800/309-309, 00-24 časa);
• Centar za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva „Srce“, na telefon 0800/300-303 (svakog dana od 17 do 22 časa), putem e-mail-a: vanja@centarsrce.org.rs ili chat-a na: www.centarsrce.org.
• Izabrani lekar i psihijatar u domu zdravlja i višim nivoima zdravstvene zaštite (ne čekati da se izgubi snaga za obraćanje za pomoć);
• Psiholozi u domu zdravlja, klinikama i dr. ustanovama;

[1] Izvor: https://www.iasp.info/wspd/pdf/2018/2018_wspd_brochure.pdf

[2] Izvor – Internet portal Instituta za javno zdravlje Vojvodine i Podružnice za Južnobački okrug Društva Psihologa Srbije: https://mentalnozdravljeikorona.rs/2020/04/09/prevencija-suicidnog-rizika/