Značaj roditelja

Situacija epidemije neizbežno izaziva osećanja anksioznosti, stresa i nesigurnosti. Ova osećanja mogu biti posebno izražena kod dece. Osim što u određenoj meri doživljavaju strah od narušavanja sopstvenog zdravlja i zdravlja bliskih osoba, deca su suočena sa zatvaranjem škola, otkazivanjem planiranih aktivnosti/događaja/putovanja, odvajanjem od bliskih osoba van primarne porodice, brigama u pogledu budućnosti... U ovakvim okolnostima više nego ikada potrebno je izaći u susret njihovim psihološkim potrebama.

Detinjstvo je period života kada je za razvoj dece neophodno kontinuirano učvršćivanje doživljaja bezbednosti i sigurnosti. Upravo ovaj osećaj može da bude ugrožen u vanrednim životnim okolnostima.

Način na koji deca reaguju na neubičajne i stresne okolnosti u najvećoj meri zavisi od reakcija i ponašanja odraslih. Deca još uvek nemaju dovoljno razvijen kapacitet za samostalnu procenu situacije, te se njihova procena događaja u velikoj meri zasniva na tumačenju ponašanja odraslih. Psihološkim istraživanjima je ustanovljeno da postoji povezanost dečjih reakcija na stresne događaje sa reakcijama njihovih roditelja. Kada odrasli koji brinu o detetu ostaju smireni i deluju kao da drže situaciju pod kontrolom, i kada atmosfera u porodici nije narušena, dečja anksioznost je manja. Kada odrasli burno reaguju, ili pak minimiziraju očiglednu opasnost, kod dece može doći do porasta anksioznosti i nepoverenja.

Odrasli u dečjoj blizini nisu značajni samo kao referenti na osnovu kojih se procenjuju događaji u spoljašnjoj sredini, njihovo značenje i intenzitet, nego su nezamenljiv izvor socijalne podrške u svim oblicima (informaciona, materijalna, emocionalna itd.), koja je detetu potrebna i u svakodnevnom funkcionisanju, a u uslovima stresa još više.

Roditeljska osetljivost u odnosu na detetove potrebe za razumevanjem i emocionalnim proživljavanjem iskustva može olakšati prilagođavanje, pružajući mogućnost za zajedničku rekonstrukciju situacije i njenog značenja, kao i za empatičko prihvatanje detetovog emocionalnog iskustva. Prisustvo roditelja i spremnost da saslušaju detetovo iskustvo mogu umanjiti stres i stvoriti osećaj međusobne povezanosti. Međusobna povezanost, osećaj sigurnosti u porodični sistem se tako suprotstavlja doživljaju otuđenja, usamljenosti i odvojenosti od drugih. Očuvane i stabilne veze dece sa roditeljima predstavljaju jedan od najvažnijih činilaca otpornosti na stres kod dece.

Osim toga, pokazalo se kao izuzetno važno da se uspostave određeni ustaljeni načini porodičnog funkcionisanja (rutine) i obavljanja svakodnevnih aktivnosti u novonastalim okolnostima. Presudnu ulogu za takvo održavanje imaju odrasli, a njime se stres kod dece značajno umanjuje.

Razdvajanje dece od roditelja tokom stresnih i kriznih situacija može u značajnoj meri da pogorša posledice stresa kod dece. Prethodna istraživanja pokazuju da su deca i adolescenti koji su u vanrednim okolnostima bili zabrinuti za članove svoje porodice imali veći broj psiholoških i somatskih tegoba, u odnosu na one koji nisu brinuli za bliske osobe.

Opšte preporuke

Imajući u vidu specifične dečije potrebe u vanrednim okolnostima, moguće je formulisati određene opšte preporuke za ponašanje.

• Poželjno je da se deca ne odvajaju od roditelja u kriznim situacijama. Situacija epidemije podrazumeva da deca i roditelji većinu vremena provode zajedno i to jesu uslovi koji bi trebalo da obezbeđuju optimalno funkcionisanje, ukoliko su porodični odnosi adekvatni. Bolje je da funkcionalna porodica ostane na okupu u smeštaju gde su lošiji materijalni uslovi, nego da se razdvoji, kako bi deca dobila bolji smeštaj. Potrebno je pažljivo proceniti rizike i dobiti u svakom individualnom slučaju potencijalnog odvajanja dece od roditelja.

• Decu (i porodice) usmeravati da održavaju veze sa osobama koje su (bile) izvori podrške – članove šire porodice, rodbinu, komšije, prijatelje… Podrška bliskih osoba uticaće na smanjenje stresa i osećanje veće sigurnosti. „Socijalno distanciranje“ podrazumeva održavanje fizičke udaljenosti, a ne prekidanje kontakata, koji se u današnjim uslovima efikasno mogu održavati putem savremenih sredstava komunikacije.

• Veoma je bitno za blagostanje da dečije vreme bude strukturisano. To znači da se vreme organizuje tako da sadrži određene rutinske aktivnosti (obrok – praćenje nastave i aktivnosti vezane za školu – slobodno vreme – obrok – odmor itd). Predvidljivost ovih aktivnosti pruža deci osećaj sigurnosti. Starija deca mogu dobiti izvesna zaduženja, npr. briga o mlađoj deci, starima, lakši poslovi u domaćinstvu.

• Potrebno je biti iskren u odgovaranju na dečija pitanja. Očekuje se da će se deca često interesovati – kada će se završiti vanredna situacija. Ne treba deci davati lažna obećanja da će se situacija brzo razrešiti. Na taj način deca neće biti pripremljena za moguću dugotrajnu neizvesnost.

Ukoliko imate bilo kakvu nedoumicu ili osećate potrebu, potražite pomoć stručnjaka.

Posebni saveti za ponašanje roditelja prema deci različitih uzrasta

Roditelji dece 0-6 godine

• Ne pokazujte paniku pred decom - u kriznim situacijama deca kopiraju roditeljske reakcije.

• Šaljite im poruku da su sigurni i bezbedni uz vas, da ih volite.

• Ne izlažite ih nepotrebnim i zastrašujućim informacijama (vesti).

• Ne kažnjavajte ih zbog sledećih ponašanja: umokravanje, sisanje palca, mucanje, problemi sa spavanjem i jelom, agresivni ispadi, “lepljenje” za roditelje, pokazivanje strahova… Ovo su mogući načini kako deca reaguju u kriznim situacijama.

• U toku dana odvojite se kratko od dece (1-2h) kako bi razgovarali, ispoljili emocije, prikupili snagu.

• Trudite se da u toku dana bude što više uobičajenih aktivnosti – igrajte se, vežbajte, pričajte o uobičajenim temama...

Roditelji dece 7-12 godine

• Ne pokazujte paniku pred decom - u kriznim situacijama deca kopiraju roditeljske reakcije.

• Šaljite im poruku da su sigurni i bezbedni uz vas, da ih volite.

• Ne izlažite ih nepotrebnim i zastrašujućim informacijama (vesti).

• Obezbedite deci aktivnosti koje liče na školske (crtanje, priče, čitanje, pitalice, pantomime, zajedničko bojenje istog crteža sa drugarima preko Skajpa…)

• Ukoliko žele, pričajte sa decom o događaju i pustite ih da pokažu osećanja, ali ne insistirajte na čestom razgovoru o kriznoj situaciji.

Roditelji adolescenata (preko 13 godina)

• Ne zaboravite da su i oni deca i da im je potrebna podrška, iako to ne pokazuju.

• Ne insistirajte na razgovoru ali im pružite mogućnost za to ukoliko žele.

• Ne izlažite ih nepotrebnim i zastrašujućim informacijama (vesti), ali im obezbedite osnovne informacije o situaciji u kojoj se nalazite. Budite iskreni, nemojte im davati nerealne odgovore, informacije i govoriti da će “sve biti u redu” ukoliko niste u to sigurni.

• Ne prepustite ih samima sebi, “držite ih na oku”.

• Pokažite razumevanje za njihove brige oko škole i budućnosti (ocena, mature, upisa na fakultet i slično) – koliko god vama delovale nevažno u ovoj situaciji, njima to mogu biti velike brige.

• Tražite njihovu pomoć u konkretnim aktivnostima (čuvanje mlađe dece, lakši fizički poslovi, pomoć starijim članovima porodice…).

Ukoliko imate bilo kakvu nedoumicu ili osećate potrebu, potražite pomoć stručnjaka.

Kako se ponašati u delikatnim situacijama (bolest bliske osobe, gubitak)

U teškim situacijama, prirodno je i neophodno prepustiti se i ispoljiti svoja osećanja. Kada je dete povređeno, treba ga pustiti da se isplače. Potrebna mu je blizina bliskih osoba i njihov dodir, ali ne i zabrana da ispolje osećanja.

Prva faza u susretu sa gubitkom može biti faza šoka i neprihvatanja. Ovo je faza u kojoj se osoba tek priprema da prihvati činjenicu gubitka. U ovoj fazi dete može sasvim da negira činjenicu da je neko koga voli umro. Može se dogoditi da mu se izgubljena osoba pričinjava kao da je prisutna, a česti su i snovi o pokojniku. Ovo je normalna faza u procesu suočavanja sa gubitkom.

Osim tuge, normalne i očekivane emocije su i bes zbog gubitka i krivica, u smislu preispitivanja da li je preduzeto sve što se moglo da se osoba zaštiti.

Posebno značajno je to što će se kod dece javiti strah za život drugih bliskih osoba i strah da ga i one ne napuste. To je očekivana pojava, zbog koje neposredno po doživljenom gubitku dete ne treba ostavljati na duže vreme bez blizine i podrške najbližih.

U slučaju da nemamo informacije o zdravstvenom stanju i prognozama u vezi sa zdravljem bliske osobe, ne treba im davati lažnu nadu i netačne informacije. Ukoliko imamo loše vesti, odlaganje da se one saopšte detetu ne donosi veliko olakšanje, a može dovesti do toga da se naruši odnos poverenja između deteta i roditelja. Naravno, potrebno je voditi računa o uzrastu deteta i prilagoditi količinu i način saopštavanja informacija. Ako detetu saopštavamo ovakve informacije, potrebno je obezbediti blizinu i dodir bliske osobe.

Bez obzira na vanredne okolnosti i narušeno funkcionisanje, deca kojoj je obezbeđena blizina roditelja/negovatelja koji uvažavaju potrebe deteta, materijalno su zbrinuta i vreme im je relativno struktuirano – ne bi trebalo da budu pod velikim rizikom za narušeno mentalno zdravlje.

Ukoliko imate bilo kakvu nedoumicu ili osećate potrebu, potražite pomoć stručnjaka.

Autorka teksta: prof. dr Marija Zotović, razvojni psiholog

Tekst je nastao u okviru programa „Mentalno zdravlje u doba korone“ koji su pokrenuli Podružnica za Južnobački okrug Društva psihologa Srbije i Institut za javno zdravlje Vojvodine